Właściciel bloga: zamorano
...vatra u kaminu je gorela i davala potrebnu toplinu,grejuci zidove,i prostor oko nas...
Sustinsko je vatri da zagreva rashladjene i hladne zidove...
Ali...ko i kako greje duse zamrznute ..i cime...?
Sedeli smo za stolom,kome su dve noge bile krace...i koji se svakog momenta naginjao,cas na moju cas na tvoju stranu,pokusavali smo da odrzimo ravnotezu...
Case na stolu,napunjene a nedirnute su pretile da se preliju...
Trgovali smo...svako na svoj nacin i svako sa onim sto ima...
Senke su plesale svoju igru,noc je bojila uglove i mesta na koja se samo ona oze da uvuce...jedno od njih je bilo i moje srce...
Ona je imala secanja,i osecanja...ja sam imao…
..matematika je cudesna i precizna nauka....
2 i 2 je uvek 4...i tu nema dileme,nema gresaka,ko pogresi dobije avgust....msm ispitni rok za polaganje....
Tako je bilo i tako ostace..od sad pa do kraja.
Srce je cudan organ,ne priznaje nauku,matematiku...ne priznaje racun...brojeve...kombinacije...
Po principu velikih brojeva ako jednu istu radnju ponavljamo vise puta,povecava se mogucnost dokazivanja iste...
Ako laz i neistinu serviramo vise puta ista postaje istina...
Veza...?
Nema veze ali ima razlike...
Misljenje je kao i guzica,svako ga ima i svako nosi svoje..nesigurni pokusavaju da svoje nametnu drugima...SUJETA.
Svi ljudi su jednaki samo neki ljudi su malo vise jednakiji....danas mi je neko rekao da sam nepismen covek...
Nisam zamerio tom…
..noc kada su decaci postali ljudi...
Noc kada je svetlelo i rasipalo se...i sunce u mesecinu prelilo,kradom,krisom...kada je decastvo preraslo u mladost...
Noc kada se tocilo i nazdravljalo za buduce zivote dva mladica...kada se klicalo blizancima...
Decaci moji,i zivoti moji...
Sve dok imam za koga da umrem,dotle sam ziv covek...
Punog srca,ispunjene duse,ozarenog lica,ljubim vas...i grlim,stezem uza se...mazim da svi vide,ne krijem ponos sto sam vas odgajio u dobre ljude...
A muzika me u stopu prati,cigani pesme traze...
Sda vam zelim sve najbolje,da nastavite putem dobrog...putem istine,casti i postenja...
Sada...vas samo pratim,i savetujem,sada ste svoji...
Zelim vam da budete bolji od mene...da imate svoju rec i svoj stav...da dobro…
...kad zena,bilo da ima 22 ili 42...stavi na raspolaganje svoje obline,slika se poluobnazena ili golodupasta i pozove copor gladnih pasa,na sajtu za druzenje,onda ne moze govoriti o malogradjanstini i nevaspitanju istih...
...zima je brojila poslednje dane i brizljivo pakovala svoje kofere,spremala se na daleki put....
Prolece je cekalo pred vratima,da raspakuje svoje kutije i bocice mirisa....
Ja sam je cekao u njenom gradu,nemiran i uznemiren,radoznao....
Usplahiren...
Stajao sam ispred prodavnice slatkisa i jedino sto mi je padalo na pamet je da udjem unutra i kupim veliku cokoladnu bombicu,kostala je 2 eura....ne zato sto imam dva eura vec zato sto slatko podize secer u krvi,a ja mislim da je mojim krvotokom tekla so....
I naisla je,poznao sam je i prepoznao....i shvatio da nisam bio u pravu.
Mislio sam da je lepa....greska,bila je prelepa....Andjeo.
Volim tu zenu,na nacin koji ne…
...odavno mi nisi kosu pomazila...odavno mi ruke ne grejes.
I nije meni hladno zbog ledenih noci i jutara,zebem u srcu...
Umotan u sopstvenu sujetu,pokriven velom mracnih slutnji,drhtim...sam...
Sam sa sobom.
Odavno ti nisam oci...nisam oci pogledao snene...
Izbegavam i pomisao na to,plasim se...strah je djavolska stvar...
Odavno vec svako svoju prazninu ispunjava kako ume i kako misli da treba...
A ponore i ambise imamo...i zidove i bodljikave zice su izmedju nas...
I ne plasim se boli koju cu osetiti ako krenem i ubodem se...i raskrvarim kozu-ne...
Plasim se da ako uspem da ti pridjem dovoljno blizu,necu pronaci nista...
Nista...i nikog...
Oh,znam ja..secam se kako si gospodarila nebom sto nas nadvija...i secam…
...ocima si znala da se smejes...
Oci sam ti zapamtio,i znam da cu ih pamtiti dok sam ziv.
Zao mi je ovih dana...bacamo ih,i ostajemo bez njih,nesvesni da se nikad nece vratiti...kad bacis kamen u ponor,ne ocekujes da se vrati zar ne?
Tako i ovi dani...juce...danas...sutra...
Ocima si pricala najlepse price,odavala ili cuvala najvece tajne,srno mala...
Plasljiva...
..a ja sam svo vreme treperio i plasio se ...strah je covekov prijatelj,zapamti to...onog momenta kada prestanes da se plasis i strahujes,izgubices deo sebe...ili deo nekog...
Znam..ziveti u strahu je naporno...
Znas...ziveti sa vazduhom u plucima je zajebano,ne mozes ga vecito drzati tamo...izdahnes...a nesto u tebi eksplodira..izadje i izleti van...i osetis…
...citaci misli...madjionicari,zvezdocatci i iluzionisti...
Svi oni posmatraju buducnost i proricu je,govore nam sta ce biti...i pokusavaju da stvore magiju,i opcine nas...
Ja sam uradio suprotno,pogledao sam u proslost...
Ali ja i nisam nista od gore navedenog,ja sam covek...od krvi i mesa i sazdan od secanja...
Na tebe...na nas..na nase vreme,na nase sate ,minute i secunde...
Znam da se zivot ne meri secundama niti brojem udisaja vec brojem momenata koji na oduzmu dah....i taj moj pogled i osvrt na proslost,ucini da mi se dah zaledi i zagusi ...i da posrnem.
Znam momenat kada si dosla i kada si donela magiju...
Ne znam i ne zelim da saznam trenutak…
..nogu pred nogu.korak po korak...
Pokisao i sumoran,emotivno razgradjen usao sam u prvu kafanu....dosta mi je bilo vode koja mi se slivala iza okovratnika i kvasila ozeblu dusu...sve kroz kozu prolazeci.
-Dupli vinjak...rekoh spodobi iza sanka,ocvaloj,debeloguzoj zeni koja mi pokaza zute,od duvana nagrizene zube i pokusa da se osmehne...
-Moze lepi...
LEPI...?...
Ja nisam lep,majku ti ebem,ja sam unisten...i mrtav...sta sve mozes u Denveru kad si mrtav,pade mi na pamet taj film...
Goreo sam u sebi...plaseci se od buducnosti,od sutra...i od juce...
Bezao sam.
Narucio sam jos jedan dupli i tisinu...trebala mi je ,pokislom i slomljenom...
Spodoba se priblizi,i prosaputa-pusim za 20....
Okrenuvsi se oko sebe,i uverivsi se da niko…
...svako od nas je stajao na obali...
Na ivici necega,i gledao u dubinu...
Sa tobom sam ziveo i osecao se kao ronilac na dah...
Mamila si me,i prizivala...zelela i pozivala me da ogrnut nadom,da cu uspeti sto nikom nije,da osvojim i umirim dubinu,uzimam dah i glavom napred skacem...
I skakao sam,tonuo i uzivao u onome sto sam u zabludi,smatrao svojim...
Dubina je opasna,zagonetna i uvek prevari ronioca...
Ja,covek od krvi i mesa,nisam razmisljao o opasnosti,ali sam znao da ne smem da preteram...
Uzmes vazduh,napunis pluca vazduhom,zaustavis disanje i predas se...
Ali,uvek sam ostao dovoljno pametan da ne preteram,da ostanem u dubini samo onoliko koliko mogu...u protivnom,ostanes tamo dole....
Put…