...svako od nas je stajao na obali...
Na ivici necega,i gledao u dubinu...
Sa tobom sam ziveo i osecao se kao ronilac na dah...
Mamila si me,i prizivala...zelela i pozivala me da ogrnut nadom,da cu uspeti sto nikom nije,da osvojim i umirim dubinu,uzimam dah i glavom napred skacem...
I skakao sam,tonuo i uzivao u onome sto sam u zabludi,smatrao svojim...
Dubina je opasna,zagonetna i uvek prevari ronioca...
Ja,covek od krvi i mesa,nisam razmisljao o opasnosti,ali sam znao da ne smem da preteram...
Uzmes vazduh,napunis pluca vazduhom,zaustavis disanje i predas se...
Ali,uvek sam ostao dovoljno pametan da ne preteram,da ostanem u dubini samo onoliko koliko mogu...u protivnom,ostanes tamo dole....
Put do kraja ne postoji,put do necega je srazmeran putu povratka do tacke sa koje si krenuo,i zato ti treba isto onoliko vazduha za povratak,koliko si potrosio za dolazak...
A ti,purpurna i duboka....uvek na dohvat ruke,nikad uhvacena...kao sirena i cudoviste ...
Kad damari pobesne u prozirnoj vodi i kad se ukljuce alarmi koji nas obavestavaju da smo na izmaku necega od cega nam zivot zavisi,povlacimo se....
Kad mozak ,zamucen nedostatkom kiseonika,pocne raditi na minimum,vreme je za oprostaj od tebe...
Od dubine...od purpura...
Bar do sledeceg zarona i do sledece sakupljene hrabrosti da se opet bacim u vodu i pokusam da odem dalje nego ovaj put...
Mozda i uspem,ko zna....
Ja znam,da necu ostati bez daha...

Lubię to! 8