Монумент или по нашки споменик

Ако хоћеш разумети жену,

мораш спознати њене побуде и навике,

које јој по логици прате сену и жељу,

да нешто постигне и оствари.

Побуде јој и инспиришу сваку њену жељу,

оне су и сам живот, кога исправља и води жеља.

Навика је махом при томе само квари.

Али како разумети сада ту збуњеност твоју,

и то што све чешће,

ни куртуазно на поздрав више не отпоздрављаш,

док очи у страну или у земљу склањаш.

Јер и ако већ једном прерастеш жељу,

поштуј бар онда њену побуду,

тако ћеш поштовати и себе и друге,

ако нам већ љубав једно према другоме,

не струји више кроз вене.

Тако ћеш једино и ценити саму себе.

Неодлучношћу и успутном охолом окрутношћу,

за све и свја - нећеш се спасити.

Нећеш то постићи ни одлучном одсутношћу,

за све оно шта више не желиш.

Само ћеш тако дуже посматрати,

како те све одлучније стиже навика

да лагано прихваташ све оно,

од чега си желела утећи

и негде на далеко место побећи.

Хтети, моћи и смети,

бити само оно што јеси,

те то и остваривати, већ је нешто друго.

Није ли љубав, томе највећи монумент,

који говори о подвигу том...

Знам само да волео сам те,

и ти мене такође јеси.

Зато и посвећујем ретке ове,

прошлој љубави и у овој песми.