Етикетирање

Етикетирање, никад није био неки велики посао, већ само одушак залуднима или мање залудним људима. Као што ни људскост, није нека посебна наука, већ је више као нека успутна филозофија или што би већина рекла покушај за филозофирањем, уз покушај градње и сагледавања којекаквих принципа. Док принцип, сам не може без политиканства, макар и да жртвом изналази веру до патворене или непатворене религиозности, сопственог карактера поједностављајуће опањкавајућим знањем. Савесно, са или без потребне дозе задовољства, очекујући при том од сопствене марљивости и одговарајућу сатисфакцију, као поклон за исказану пажњу сопственом животу, у коме се лажи не дефинишу, већ само изнова и увек само тренутно важећа истина.

Јер, ако човек успут и схвати да је глуп, неће због тога постати нимало паметнији, али свакако биће му донекле лакше, и то само под условом да није превише упоран у разумевању количине и свеобухватности те сопствене глупости.

Јер не изнедри сопствено окружење толико потребан и интелигентан одговор на бројна питања, већ само срећа понекад поклони бројним сопственим комплексима пажњу, па и оним Гандијевским: Откуда толико богаство појединцима без напора и рада, задовољства на уштрб савесности као и потребног такта, те и знања без одговарајуће изграђеног карактера. Јер свака религија је изграђена на појму жртве, зато политика сваког друштва мора да почива и да лежи на одговарајућим принципима, у којој је наука производ најпре људскости, мукотрпног рада у изграђивању узајамних поштујућих правила, узанси и етике.

И шта на крају и преостаје иоле нормалном осећају који превазиђе самога себе у разумевању? Да предосећа или да се сећа? - Незнам, заглупљиве сам и сам све више природе, док ме све више обузимају навике и онеспокојавајући обичаји. Јер, није човек ни све оно што мисли да јесте. Нешто је и што заслужи, али и нешто чему мисао успе да му послужи. Макар и у покушају да се не остане сам. Да успе и да му јаву завара сан.