Właściciel bloga: Verica

Posmatram sa terase automobile i ljude
kako trče preko ulice,
škripe gume i jure,
svi nekuda žure!

Primaknem šoljicu kafe usnama i opečem se.
Vrelina me trgne.
Shvatam da me užurbanost grada obavija
i opet postajem slabija.

Oči mi se pune suzama
i opet naviru pitanja:
Gde sam to ja?
Da li je ovo život o kome sam maštala?

Možda se moja duša na putu kroz prostor i vreme u nešto zagledala, zastala i zanela,
baš kao i ja sada,
pa sam umesto u vreme pisama, romansi i poezije ja u ovo vreme rođena.

Ja još uvek tvrdoglavo čuvam svoj album sa markicama, 
a pisma su odavno svi prestali da pišu.
Ja još uvek žalim za svim njegovim praznim stranicama,
pa me emocije obuzmu i na licu stvore kišu.

Ja i dalje maštam o nekoj romansi,
njega pod svojom terasaom kad se svetlo ugasi,
kako me svojim stihovima i pesmom zavodi,
ja i dalje maštam o takvoj nekoj ljubavi.

Ne želim više da budem sama.
Umorna sam.
Gde si? 

Ne želim više da čekam,
Ni na tebe, ni na neko bolje vreme.

Želim da živim!
Želim da volim!
Želim da putujem!
Da se ničega ne bojim!

Želim da se radujem, trčim i skačem,
da pevam i plešem, sve dok imam snage u sebi.
A sutra sve isto! Ko to želeo ne bi?

Želim da me nađeš ili da te nađem!

Pa da zajedno plešemo, pevamo, ronimo i putujemo!
Da zajedno otkrivamo nova mesta, kule i gradove,
Porušene zamke i skrivene plaže...

I da do jutra razglabamo da li nam je nebo sa zalaskom il' posuto zvezdama draže?

Želim da mi neko opet ''VOLIM TE'' kaže 
i da ja isto osećam i uzrvatim sa ''I JA VOLIM TEBE VRAŽE''.

Gledam u svoju porodičnu fotografiju sa zida i polako tonem u san.
,,Draga, vreme je da ustaneš''. Otvaram polako oči i osmeh mi ozari lice, ponovo, kao i mnogo jutara unazad, prvo što ugledam je on, čovek mog života.
,,Skuvao sam nam kafu, hoćeš da je popiješ tu, ili silaziš dole?'' Zurim u njega, divan je. ,,Draga?''
,,Da, sićiću dole za minut''. Savršena bela linija iscrta mu se na usnama. ,,Nemoj da te dugo čekam''.
Ustajem iz kreveta srećna, puštam ,,Magnum'' radio, svoju omiljenu stanicu, i odlazim pod tuš. Razmišljam o vremenu i žurno, pod oblakom pare oblačim se i još…

Bujica osećanja,
plima užasa i straha.
Otimam se, skačem i udaram.
Talasi me zapljuskuju, osećam da propadam.

Gušim se, davim u strahovima.
Želim da se prepustim, pa neka se i udavim.
Držim se za uže,
stežem iz sve snage i, krvare mi ruke.

Vreme je da pustim i da krenem dalje,
ostaviću užad prošlosti, i bujici se prepustiti.
Želim da odem u mirnije vode,
da sebi i srcu dam više slobode.