Da po svome živiš ti si naučio,
Gledajući nebo , moleći se Bogu
I da dugo skitaš da bi izmučio
nemir svoga tela i dušu ubogu.

A kad vetar razbaca čičke ,
Grozdovi zreli sviju se po plotu,
čežnjivo, lagano slažeš kamičke
U misli o divnom prolaznom životu.

Tama je pakla grudi ti dotakla

Korak se u tešku pretvara drhtavicu.

I na desnu ruku senka se namakla

bez snage i volje ti ne čuješ pticu.

Biće tvoje slobodno i žedno
dobilo je još životne muke.
Pomiluj, vetre, to telo ledno
I sklopi mu u nedrima ruke.

Zatvori na njemu onu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu pesmu svečanu

Da nad tobom spusti andjeosko rame.

Lubię to! 4