Secam se,bio sam jako mali,osam godina,tek drugi razred osnovne skole.Svoje slobodno vreme i vikende provodio sam sa svojim drugovima u obliznjem parku.Ali svakoga dana kada bi dolazili u taj park,mogli smo videti jednog coveka,beskucnika,kako sedi na stepenicama ulaza jedne zgrade,koja se nalazila bas preko puta parka.Covek je bio star,reklo bi se neuredan.Imao je veliku sedu kosu i veliku bradu.Sav beo kao sneg,od sve te brade lice se gotovo nije ni videlo,sem tih ociju.Imao je jako izrazitu plavu boju ociju...Takve oci nikada vise nisam video.Nosio je neku staru jaknu i pocepane pantalone i uvek je sedeo tu na istom mestu.Zanimljivo je sto nikada tog coveka nisam video kako nesto jede ili trazi novac od prolaznika.Kada bi neko prosao pored njega on bi tu osobu pogledao i blago se nasmesio.Nikada se nikom nije obracao.Nas decu je takodje posmatrao kako se igramo i uvek je imao taj neki blagi osmeh na licu i neki sjaj u ocima.U pocetku nismo obracali paznju na njega,ali onda jednog dana...
Djavo je usao u nas ! Deca ko deca,nista nismo znali,radili smo svakakve gluposti.Sve ono sto ne bi trebali raditi,nama je bilo zanimljivo.Tako su vremenom ta deca,moji ''drugovi'' poceli da ismevaju tog coveka i rugaju mu se.Bacali su svakakve stvari na njega,trcali oko njega i svasta nesto.Ali on se i dalje smesio i gledao u njih.Nikada ih nije odjurio ili im rekao nesto.A ja sam to sve posmatrao,u pocetku nisam zeleo to da radim,ali jednog dana...
''Ajde sad ti,baci nesto na njega''
Necu,ne zelim...
''Ajde,moras...Mi to radimo svakoga dana,zasto ti neces,ne smes ? ''
Ne zelim to da uradim,nije lepo,ajde da se igramo fudbala
''Ne smes,ne smes'' ( smejali su se i rugali svi u gomili )
Posle nekog vremena uspeli su da me nagovore.Dok sam mu prilazio,video sam na zemlji neku koru od banane...Podigao sam je sa zemlje i nastavio sam da mu se priblizavam.Gledao me je pravo u oci i cutao,znao je sta cu da uradim.Konacno sam bacio tu koru od banane na njega...Svi su poceli da se smeju i ismevaju ga.A ja sam se osecao uzasno,nestao je taj blagi osmeh sa njegovog lica i taj sjaj u ocima i po prvi put u zivotu,nesto je hteo da kaze.Ali nije mogao.Mrmljao je,ali sam shvatio da mu je jezik odsecen.Ili je jednostavno govorio nekim nepoznatim jezikom.Preovladao me je strah i tuga u isto vreme.Bio sam besan na svoje drugove.Otrcao sam kuci i nisam izlazio napolje tog dana.Uvece kada sam pokusao da spavam,nisam mogao.U glavi mi je bio taj covek i ta slika .Znao sam da sam uradio nesto lose.Odmah ujutru,izasao sam napolje i trazio tog coveka,da mu se izvinim,ali...Nije ga bilo...Nije sedeo na starom mestu.Bio sam slomljen...Posto smo cesto kao deca isli svuda po gradu i ''istrazivali'' grad,uvek sam gledao sve zgrade,ulaze,klupe i parkove,u potrazi za tim covekom.Ali nije ga bilo.Presli smo grad uzduz i popreko ali ni traga o njemu.Nikada ga vise nisam video i nisam mogao da mu kazem izvini.Nikada to necu zaboraviti.U zivotu sam kasnije cinio mnogo dobrih dela ali to nesto sto sam tog dana uradio,mislim da ce me pratiti ceo zivot ! Cesto sam molio Boga za oprostaj al nikada necu saznati da'l mi je oprostio.Tako da pazite sta radite u zivotu,kakve reci izgovarate i koja dela cinite.Mozda nikada necete imati priliku da kazete nekom ''izvini' i ispravite to !
Putujući vozom jednom prilikom, pročitala sam poruku u vagonu "Stid će spasiti svet." Vidiš, ovo je bilo neko iskušenje
kome nisi odoleo tada.Ti si iz toga izvukao poentu, previše ljudi ne nauči ništa iz svojih iskušenja.
Što se mene tiče, sve ti je oprošteno,sto posto:-)
Drago mi je sto tako mislis.Hvala puno :-) *THUMBS UP*
Za razliku od ljudi Bog ne oprasta.
Da oprasta, onda bi postojao pravi put....
Postoji tvoj put, a i on nije pravi, ne mozes uvek ici levo desno...
Sto cinis dobra dela?
Dobra za koga?
Jedino dobro delo koje mozes da ucinis je da pomognes da se ljudi prikazu u pravom svetlu...
Sve ostalo je dobro delo nekome, a ne dobro delo....
U tvojoj prici starac je svesno ili nesvesno ucinio dobro delo.
Ali verujem da se niko nece sloziti sa ovim komentarom.