...dva bica,mlada...i nasmejana,sedala su na klupi,tu...u staroj porti jos starije crkve...
I nisu marila za svet oko njih,radovala su se zivotu i jutrima...radovala se svemu sto im se desava...
I nisu dva mala bica znala da ce ih zivot samleti,zgaziti i promeniti....samo ce trebati vremena,vreme nikom ne oprasta...
Kao i nas sto je...
I mi smo sedeli tu...u staroj porti jos starije crkve...na staroj klupi,onoj nasoj...gde smo se pre mnogo godina isto tako smejali kao dva mala i mlada bica nekoliko metara od nas...
Samo sto smo sada cutali...kao sto cutimo vec godinama unazad...
Ritual...
Tradicija i...nemoc.
Tebi,cutanje savrseno pristaje,ti nikad nisi bila recita,ti si pricala ocima...
Meni cutnja je kao kamen u cipeli,zulja me i lomi...razdire i pije mi krv...
Ali kada covek nema izbora,prihvati najbolju opciju...koja li je najgora,o Boze moj...?
Godinama se sretnemo,ne pozdravimo se...ne obradujemo jedno drugom,samo...sedimo,posmatramo i osluskujemo ...i da,zavidimo mladim bicima,koja ce za deceniju,mozda dve...isto tako kao mi cutati svoju istinu...
Sada im zavidimo...a dva bica,mozda i bolje sto ne znaju sta ih ceka...
Zivot..ta stara kurvetina,samo vreba nejake...i raspolucene ljude,da ih zakopa u rusevine necega sto se zove secanje...
I onda se secas lepog vremena,duginih boja...stihova,pesama...naidje ti u secanje i neciji lik..dodir i poljubac,onako ovlas po kozi...
I prodje taj trenutak,ponovo se vratis u realnost,ispravis kragnu i uvuces vrat dublje ..glevu pognes,ruke,ako ne drzis cigaretu,nabijes u dzepove jer...gde bi sa njima,kada na kilometar nemas nikog svog...