..vreme...
Taj prevejani dripac,koji nam ukrade sve i svakog...
I posle mnogo godina,i posle mnogo sati,dana..noci i cigareta,ne zakljucis i ne saznas da li si ostavljen ili su te ostavili...
Da li si zaboravljen ili si zaboravio...
Vreme...posle dugo vremena postane ti svejedno,ko jos zali za necim sto je bilo...
Samo gubitnici...
A jesmo li gubitnici ako se okrenemo u smeru koji pokazuje-sutra...i ne okrenemo se u smeru-juce...
Ili smo pobedili i sebe i nekog,ili smo pobedili materiju...
Pobeda duha nad materijom,mnogi su o tome knjige napisali...
Ja ti evo pisem nekoliko reci,nisam dovoljno strpljiv za knjigu...
Nemam vremena...
I ne zelim.
A bili smo ponosni ratnici,..mi...
Ti,sa srecom u ocima,ja sa osmehom u oku...vise sam od tebe ratovao pa sam u drugom cuvao suzu za slucaj ovakav...kad nas vreme proguta i progna...
Svakog na svoje ostrvo tuge...
Na pusto ostrvo,bez ljudi,zamora i bilo cega sto bi nas prenulo,trglo i mozda podsetilo da smo voleli...
Nekad i nekog...
Na ostrvo gde ce nas glad,zedj i slike koje u dusi nosimo kinjiti i mrcvariti do poslednjeh daha...
Do poslednje kapi krvi koja lagano istice iz izbrazdanih nam stopala..
Ne...ja n isam pristao,verujem nisi ni ..nije to za nas,nisu samoce,ostrva i krv za ljude poput tebe i mene...
Ja zivim svoje sutra...ti-verujem svoje sutra...
Svako ima svoje sutra...
Voleo sam te celim bicem svojim,pa ako je to greh neka mi Bog nikad grehe ne oprosti...

Lubię to!