Svaka drama iščešljana kroz znoj,svojom snagom
putuje kroz telo sama i nezaustavljiva kao-
neuzvraćena želja uz osmeh smelosti,uz prolaznu bol-
smrt što čini prolećnom pesmom odlazi u zaborav konačni kraj.

Vreme neprevaziđeno teče u svanuću čistinom tela odlazi
snovima kroz tišinu očiju,dodiru rastanka
a želja beskrajna neispunjena.
Srce sedi pred nezasićenom mirišljavom tragedijom,
buđenjem jutra,buđenje moći u starom zaboravljenom grumenu soli.
Duša što poklanja zaborav u vremenu zastarelom surovo briše-
nestaje u potoku suza, u potoku tužnih zagrljalja skrivena-

Lubię to! 9