Шапнула је Дрина Сави једну причу о поплави.
- Решила сам, Саво, сестро,да се врати све на место.
Излићу се из корита, потопићу поља жита.
Путеве ћу потопити и кровове све прекрити.
Да подсетим срца многа,шта је братство, шта је слога.
И границе избрисаћу, да измирим Српску браћу.
Јер тек онда кад изгуби, брат ће с братом да се љуби.
Брат ће брата да помаже, брат ће с братом да се слаже.
И сазнаће срца многа за једнога оца - Бога.
Да се њему они моле и Хрвата, брата воле.
Да потеку са усана молитве за Муслимана.
И да воле браћу борце, Македонце,Црногорце.
У молитви свак' помене браћу нашу, све Словене.
Да се брат са братом дружи, пријатељску помоћ пружи.
У невољи да се сете један другом да долете.
То су, Саво, жеље моје, да се врати све на своје -
Дрина рече, па потече.
Причекај ме, Дрино, водо, поћи ћу и ја са тобом.
Потецимо ми заједно, нека буду сви к'о једно.
Нек' науче да се воле, Богу оцу да се моле.
Нек' се сети брат свог брата, да не буде више рата..

Lubię to!