Једном је неки човек доспео у тежак положај. Мучио га је веома озбиљан
проблем. Тражио је да му Бог помогне а заузврат је обећао да ће Му дати
оно што нађе на свом животном путу и то Му принети у знак захвалности.
Бог је, наравно, испунио човеков захтев и очекивало се и од човека да
испуни своје обећање дато Богу. На путу којим је ходио наиђе човек
на један џак предивних ораха. Будући гладан, он седе у близини чесме и
поче да их разбија. Кад је појео и последњи орах сетио се свог обећања.
Мало се замисли, али брзо изнађе излаз. Шта мислите, шта је смислио? Љуске! ... Покупивши их на брзину, стави их у џак и рече: - Боже мој, ово је Твоје... За себе је задржао плод а Богу је дао љуске!
Неописиво је и увредљиво његово понашање. И замера му се. Али исту
ствар понављају толики људи. Како? Љуске од свог живота нуде Богу а
плод, најлепше године, дају непомјанику. "Док смо млади живимо како нам
је воља а кад остаримо бринућемо се за душу." Не кажу ли тако? Старост
дају Богу а младост непомјанику. То раде многи. А ти? Размишљаш ли и ти тако?
Interesantno bas :-) *THUMBS UP* *HI*
I meni se svideo.