To nismo mi. Subota je mokra i hladna kao praška šunka iz frižidera i dok gledam stare fotografije, to mi je potpuno jasno: to nismo mi. Tačno se sećam koliko sam voleo ovaj džemper koji mi je tetka isplela, teget i crven sa belom linijom preko grudi, ali to nisam ja. Ovaj dečak sa fotografije nema pojma da će ići u rat, da će se razvoditi, da će na njega pucati, da će on pucati u druge ljude, da će ga čitavog života udarati tamo gde ga najviše boli i da će on nemilosrdno udarati, nekad i svom snagom, da će se zaljubljivati do kostiju, razvoditi se i imati rupu u grudima jer ne viđa svoju decu onoliko koliko bi voleo. Nema pojma. Ja imam. To nisam ja.

I ovo nije moja majka. Sećam se toplog glasa i nežnosti u svakom osmehu koji mi je upućen, ali ova žena na fotografiji nema pojma da će je životne okolnosti naterati da se godinama sama snalazi, da će njen optimizam preći u sarkazam, da će ponekad morati da bude jača nego muškarac i da će u trenucima melanholije patiti što nije slabija, da je neko pazi. Ovde, na fotografiji, ona misli da je život pazi.

Znam i ovog čoveka gvozdenih šaka, tačno se sećam njegovog dubokog glasa i kako je uživanje u životu nezgrapno pokazivao pevušeći sebi u bradu neku narodnu pesmu dok čisti ribu ili pijucka vinjak. On je ovde mlađi nego ja sad. I to nije moj otac. Ovaj ne zna da ga čekaju teške životne borbe u kojima se čak ni na kraju ne zna pobednik, ne zna da će padati i ustajati da bi poverovao da i on može da padne. I da ustane. Ne zna da će kasnije biti ponosan na sina iako loše igra fudbal. Ne zna da će priznati sebi da je samo čovek. A moj otac danas to zna.

I moja sestra. Moja prava sestra, žena ogoljene snage koja se u sukobu sa sistemom odbila od betonskog zida bunkera establišmenta i tačno zna koliko svaka koska može da boli, doktor nauka, majka dvoje dece koju volim kao svoju, to nije ova devojčica ovde kojoj sve za šta se uhvati ide od ruke, koja bi lupetala neke pogrešno izgovorene reči i onda se cerekala do iznemoglosti. Nije to moja sestra.

Gledam tvoju fotografiju. Pre nego što smo se upoznali. Mršava si kao čačkalica i nemaš pojma gde si krenula, ali, misliš, biće dobro. Skoro ništa se ne poklapa sa ovom nezaustavljivom ždrebicom koja deli život sa mnom. Jedino što su isti taj osmeh i te oči koje sijaju kao svetionik u noći na otvorenom nemirnom moru. Da. Ta svetlost, taj osmeh i te oči, to kad vidim, jasno mi je zašto sam ovoliko plovio.