Citamo moj sin i ja, svako svoju knjigu. Cutimo. "Hoces li biti tuzna kada ti se lice izbora?", odjednom me pita. Dodiruje mi obraze pokazujuci gde bi bore bile. "Necu, bicu srecna, neka budem sva izborana, znacice da sam duboku starost docekala". To je pocetak i kraj moje price o zatezanju lica, botoksu, plasticnim hirurzima. Starenje nikad nije bio moj problem, ni minut. To me, jednostavno, ne muci.

Ljude ne pamtim po borama i kilogramima, vec osecanjima koja su u meni budili. Pamtim Baka Borku, komsinicu koja je zivela u kuci pored nase, u tatinom zavicaju, gde smo svako leto provodili skolski raspust. Krupna zena, okruglog lica, uvek sa maramom na glavi. Bore ne pamtim, sigurno ih je imala jer je zivela preko osamdeset godina. Secam se kako nas je docekivala ozarena. To lice ljubavi pamtim. I serpu punu krofni koje je za nas pravila. Carape koje mi je plela svake godine jos cuvam, nisam ih nosila a nisam imala srca da kazem da ne plete vise. Pamtim prsutu koju je mesecima cuvala u zamrzivacu, "Ovo je za Miku", govorila je. Jaja, sveze sneta tog jutra, nesebicno data. Pamtim kako nas je ispracala sa buketom cveca ubranog u njenoj basti. Kako je posle naseg odlaska proveravala da li smo zakljucali kucu, pa nam javljala da jesmo i da ne brinemo. Secam se i opet me nasmeje i raznezi "Izvinite sto sam seljanka", nespretno izgovorena recenica, kada je iz stale izasla da nas pozdravi. Visak ili manjak kilograma, odecu koju je nosila, ne pamtim. Samo osecaj topline i bezgranicne ljubavi koju je davala i u nama budila.

Ne plasim se starenja i bora. Ne bih samo volela da uzalud prozivim to sto mi bude dato. Volela bih da zivim u miru sa sobom. Da se ne svadjam ni sa kim. Da se ne dokazujem i ne takmicim, pogotovo ne sa cerkom i njenim drugaricama. Da ne budem ogorcena. Da ne mrzim i ne zavidim. Da se smejem sto vise. Da ne opterecujem nikoga. Da ne budem zajedljiva, dzangrizava, napeta. Da ne zivim u strahu. Da iskljucim telefon, skuvam kafu, uzmem knjigu, sednem u dvoriste i slusam sum vode sa komsijine fontane, sto cesce. Da budem dobra sebi i drugima. Koga je briga da li cu biti izborana, ako me sreca posluzi i docekam duboku starost nasmejana.

Jedino bih zube volela da imam, samo to, ako moze.

"Prirucnik za obican zivot"
Mila Tanasijevic Mihajlovic