Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lijep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njegazaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom ljepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvijet. Poslije Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i vidjele da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza.
„Zašto plačeš?” – pitale su ga.
„Oplakujem Narcisa”, reče jezero.
„Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu ljepotu.
„Narcis je bio lijep?” – upita jezero iznenađeno.
Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade.Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo:
„Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove ljepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita ljepota.”