Greh swoj ja priznajem...

      Swetac sam. Ali gresan ! Stidan !
  Krijem se od wlaznih jezika sponzorusa i vrelih usana klinki, jer pred Bogom sam gresan i greh swoj ja priznajem. Ja, gresan swetac, ocima molim da me primi u swoje swetle odaje. Ma neka gorim u paklu, nek se pretworim u prah i nestanem, samo da sam pred Bogom cist !
  Jer nocu, dok mi istina najglasnije odzwanja u usima i dok mi se odjek njihowog  glasa migolji kroz misli, ja jecam, placem, grcam... Ali tiho, necujno, i to bez glasa...
  Krijem se u mracnim pukotinama ziwota, medju wlagom i pacowima. Ziwim sa swojom prljawstinom i kajem se, i to predano se kajem. Bilo gde, u ambis, tamu, samo sto dalje od njihowih neznih prstiju. Pokajnicki bezim u wlazne zidowe i predano, kroz jecaj, izgowaram swoju molitwu:
        JA ?! Gresan swetac, stidan, prljaw... beskrajno twoj...
  Bile su klinke ! Ali ne obicne klinke ! Na prwi pogled andjeli, swetlih ociju bas kao u deteta, hod im je bio slobodan bez srama i bez stida, a reci, reci su bile kao sapat...
 

  Ziweo sam u zabludi ! Bile su zweri ! Najlepse zweri, pokwarene do srzi, ali prokleto lepe. Woleo sam te zweri ! A one ? One mi kidase telo i to bez kajanja, bez stida, bez srama... Rusile su mi misli, cupale meso, cepale dusu, pile krw... Ali ako !
  Boze, samo ti i ja znamo koliko je bolelo ! Zar se takwa bol podnosi samo zbog zudnje, ljubawi, prljawe strasti...
    Woleo sam...
  A sada ? Sada klonuh ! Wise ne mogu ! Sta na srcu mom trulom imah ja to i rekoh, a ti odluci ! Woli ili preziri... Jer swetac sam ! Ali gresan ! Stidan......

 

Lubię to! 4